ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
ПОВОЉНА, ЧЕТВОРОГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА

среда, 02. август 2017.

среда, 03. мај 2017.

ГРБ РЕПУБЛИКЕ / Александар Лукић


Александар Лукић
ГРБ РЕПУБЛИКЕ


Ожиљци од ножа, метка, или,
питање прошлости: не боли.
Улаз – излаз: камо реци? Камо?
Почиње сезона лова: па, лови!

Не слини, пре рока. Од ока:
перон наше аутобуске станице.
Ка она је. Изложена на благајни
лична карта изгубљена. Чека!

Хроми, слепи, малоумни,
већина развратних: проси.
Представом управља виолиниста
сишао са ума: од радости.

Ожиљци! На образу: или?
Векови: уши од гљива мили.
Мисли јавно рекох, па војска
непријатеља отера ме на суд.















Парламент: очерупана шасија
аутомобила. Мимо отпада
врата отвара кошава: туп – туп,
без мотора, судба – а плех пропада.

Не буди глуп. Палачинке пуњене
џемом и орасима после ручка
тамо служе: јефтин десерт – навала,
петодинарка месингана. Јави!

Ожиљци преко стола: уговори а
у дну листа потписи сакривени.
Петодинарка месингана српска,

а орлови грба републике ливени.

       = из необјављених рукописа српских песника

четвртак, 06. април 2017.

ТРИ ПУТА ПОДВУЧЕНО

ГОДИШЊИЦА ШЕСТОАПРИЛСКОГ БОМБАРДОВАЊА
Дан када је спаљена писана реч Србије
У извештају стручне комисије из јануара 1942. године стоји: Уништене су све збирке осим музикалија и сви инвентари на основу којих би могла да се процени штета. Једном речју, никада није у потпуности установљено шта је све нестало у пламену
Аутор: Ана Оташевићчетвртак, 06.04.2017. у 17:49




Из КОМЕНТАРА

кондор кондор пре 8 сати Е, сада је ред да им се ИЗВИНИМО због тога што су нас цивилизовани Немци бомбардовали три пута у 20. веку. Ми се свима извињавамо, па је ред и да се извинимо за то "цивилизовано" бомбардовање. Један уредник дневног листа рече да НАТО није бомбардовао пристојне земље. Ето, када нисмо пристојни морамо се извињавати.
Milivoje Radakovićпре 5 сати  Pa i nije. Pogledajte koje je zemlje NATO bombardovao (spisak zaista nije dug) i videćete da je to bez izuzetka bratija s kolca i s konopca. Zaboravljate da Svet nije nastao u proleće 1999-te, i da je bombardovanje imalo bogatu predistoriju punu drugih bombardovanja - jadina je razlika u tome što su Srblji pre 1999-te bili na strani koja je bombe isporučivala, a od 1999-te na strani koja ih je dočekivala. Znate kako kaže naš narod - what goes around, comes around! Bez greške i bez izuzetka.
Препоручујем 2
Neša (Glodur)пре 10 сати  Konstantno se nameće krivica celog nemačkog naroda, pa čak i nacista. Istina je, međutim, daleko od toga. Hitler je, sa svojim idejama, poslužio određenim interesima. Posle njega je to radio Tito, pa sankcije, embardo, bombardovanje, a od Petog oktobra srpski nacion ruše iznutra prihvatanjem kontraproduktivnih Briselskih propisa pisanih u Vašingtonu po nalogu istih koji su krivi i za paljenje biblioteke 6. aprila 1941. godine. "Naši" zakoni su po nas pogubni informativno, obrazovno, kulturno, privredno, ekonomski... Očito ni to nije dovoljno pa poslednja četiri dana imamo i "spontane" studentske proteste, sa posebnom napomenom da su "bez stranačkih obeležja", koji su jednako "spontano" ispostavili "svoje" zahteve.

петак, 24. фебруар 2017.

Milan Babić - Ja zagrizoh zeleniku jabuku

МОНИКА БЕЛУЧИ...

Моника отвара Фест Р. Р. | 24. фебруар 2017. 08:50 | Пројекцијом филма "На млечном путу" вечерас почиње јубиларни Међународни филмски фестивал. Кустурица: У златним годинама Београд је био огледало светског филма
ГАЛА премијера филма "На млечном путу" Емира Кустурице вечерас ће у Сава центру "подићи завесе" 45. јубиларног Међународног филмског фестивала, а свечано ће га отворити италијанска звезда Моника Белучи, која данас стиже у Београд.  Пре пројекције филма биће уприличена церемонија доделе награде "Београдски победник" за изузетан допринос филмској уметности, коју ове године примају наш велики глумац, редитељ и продуцент Љубиша Самарџић и легендарни шпански аутор и оскаровац Карлос Суара.
Како је пред почетак фестивала изјавио Емир Кустурица, чији је филм "На млечном путу" са Моником Белучи у главној улози доживео светску премијеру на прошлогодишњем фестивалу у Венецији, а затим у Лондону, Москви, Лисабону и на домаћој премијери на Кустендорфу, он се управо на Фесту нада најбољој пројекцији.
- Београдска публика је одувек била права мера за вредност једног филма. Пошто је та публика почела да ме прати давно, ја сам се увек трудио да је доведем до усхићења - изјавио је Кустурица

четвртак, 15. децембар 2016.

Dejan Lučić - DOBILI Smo Od RUSA PSIHOTRONSKO Oružije! (Vo Centar)

Домановић и Кустурица

Кусти ниче воћњак на Вилиној коси & Владимир ИЛИЋ | 15. децембар 2016. 13:08 | Мештани села Соколићи, надомак Чачка, одушевљени вредним "комшијом", редитељем Емиром Кустурицом. "Профа" купио 15,5 хектара на којима ће ускоро засадити кајсије, крушке и шљиве

БРУЈЕ тешке грађевинске машине. Крче плацеве на потезу названом Вилине косе, у селу Соколићи, недалеко од Чачка, како би земља била спремна за пролећну садњу воћа. Прослављени редитељ Емир Кустурица купио је овде чак 15,5 хектара земље и, према нашим сазнањима, планирао да посади саднице кајсије, крушке и шљиве.
Председник Месне заједнице Соколићи, Радивоје Домановић, каже нам да славни режисер годинама у овом селу, на око пет хектара, узгаја пшеницу, јечам, кукуруз... за потребе Мокре Горе.
- Кустурица се први пут у Соколићима појавио пре седам година, када се у наше село доселила породица Драгана Радивојевића, званог Лав, чији је "професор" кум. Саградили су дивну кућу. Све се то свидело Кусти, баш као и цело село и решио је одмах да купи имање

среда, 07. децембар 2016.

уторак, 06. децембар 2016.

Листајући нове књиге српских писаца - I




Одломак из романа ДОБА ВЕТРОВА Милисава Миленковића (1939- )

______


(....) Магдалена није знала ни кладенац, ни фронт на који је отац пошао. Мајка Ружица јој је само рекла да је био Битољски регрут и да је умро од сушице. Додала је још: јефтика.

Кад је имала шест година мајка је повела на црноселско гробље, да обиђу гроб оца Манојла. То име јој беше страно и далеко, а она се расплака кад јој се бодљикава дивља купина обмота око њених босих ногу и она угледа ретке капи крви. Плакала је више од страха, него од болова. Омрзла је место и гроб у коме јој непознати отац почива.

А дани детињства су као и сваком сељачком детету, па још и сирочету, били испуњени горчином. Лепе летње топлине и мајчина нежност су често биле смењиване болним тренуцима. Једанпут је то био убод оштрог шљивовог трна у боси табан, а други пут несрећа на Орловачи, коју је за цео живот запамтила.

Тек је био почео леп и дуг школски распуст. Учитељ Василије је са смешком испратио децу и Магдалену, са њима, до школске капије и дуто им махао руком, док су она залазила у сокаке. Дечја граја се из школског дворишта преселила на обале Орловаче. Све је врвело од дечјих трчкарања по врелом песку, жамора и узвика младих пливача. Нешто ниже од спруда, код Окуке било је омиљено место црноселске младежи за купање, пливање и скакање. Пре неку годину Орловача је вир и окуку правила стотинак метара узводно,а прошлогодишње високе воде су продубиле корито и вир са окуком прошириле су низводно.

Садашње место је до пре коју годину било место на коме су, због брзака сељаци из околних села, а пре свега из Божевца, Смољинца и Шапина топили конопљу. Побијали су оштро и шиљато багремово коље у речно дно, кроз крупан шљунак. Између коља су попречно ређали снопове, у које су биле увезене ручице конопље, а преко тих снопова су набацивали најпре крупан шљунак, а потом онај ситнији да се копопља боље потопи и да остане у води. И тако то траје од памтивека. Сељаци сеју конопљу на својим уским парцелама, а при крају лета, у августу, ону другу, звану последњајка, са семењем чупају из земље. Семење истресу, чувајући га за наредну годину, а стабљике скупљене у ручице, па у снопове полажу у Орловачу. Топе, а после две недеље ускисла копопља се испира и вади из воде.

Младе сељанке у дугим, белим кошуљама, бестидно мокрим и слепљеним уз кукове и бутине, чедно беле, из потопљених снопова, чупају ручице конопље и високо узмахујући преко главе лупају и у води испирају конопљу. Појављују се беле стабљике. Побелела је и трска, као и влакно које је обмотавало ту биљку. А од тог влакна ће, после обијања конопље у процепима, пређе и ткања оштрог платна, шити мушке гаће и кошуље.

Цео посао око топљења и вађења потопљене конопље је испуњен обестима и радостима, у којима уживају и мушки и женске. Младе и раскалашне сељанке циктаво се смејући и подврискујући од воде која прска по њима, а сељаци у хладовини врба или топола испијају слађену и охлађену у реци ракију, густирајући завијање дувана у новинску хартију или га набијају у своје нагореле вишњеве луле. Следи ритуал кресања, кад се огњилом истерује варница из кремена, која пада на труд од дудове печурке и тако запаљен приноси свијеној цигари или поцрнелој лули. И та обострана радост, оних у води и оних са обале, ће трајати до првих заранака. Потом ће их дражити, мамећи их једне на друге у кратким летњим ноћима, испуњених женским врискањем и мушким уздасима.

— Је л' ме знаш?-Пита Магдалену момчић са тек набреклом, још необријаном горњом усном.

Магдалена савија главу још дубље од својих рамена и пресипа ситан песак орловачки из једне у другу руку. Ћути.

— Кажи да сам ти ја момак! Причекаћу ја да ти порастеш-добаци јој Радивоје, најлепши момчић у Црном селу, тек изашао из школе.

Не чекајући, али слутећи њен одговор Радивоје отрча до оног места на обали, са кога су најсмелији скакали. Стаде, опет се окрете Магдалени и викну:

— Гледај, ово скачем за тебе!

Вину се као ласта, пресече онај зрак сунца који падаше баш на Магдалену и за тренутак јој замрачи вид. У том часу она чу мекани пљесак воде, која се над Радивојем склопи као кад се споје заљубљене усне.

А онда вода се утиша, разбисти и настави да тече, као да је ништа није узнемирило. Радивоја не беше, да изрони. Дечаци се ускомешаше. Магдалена, скоро, врисну...

Виде само како дечаци између себе, држећи за руке у ноге, носе беживотно тело Радивојево, опет онако вижљасто повијеног као што је био у скоку, и у лету, имитирајући ласту. Из неког дела његовог младог и витког тела текла је, у танком млазу, његова крв. Осетила је као топлу, са паперјастим облачцима њеног испарења. Истог часа Магдаленине очи се замутише и из њих потекоше сузе, а тело јој се хитну у грцање...

Сеоски рибокрадица Милентије, зарони и после неколико тренутака изрони са дугим и шиљастим коцем. Још се видела црта докле је био набијен у речни песак.

— Осто од прошле године, мајку вам сељачку јебем-Баци он колац на обалу и још бешње псоваше.

А тамо доле, низводно цика и вриска сељанки не престајаше. Онако мокрих кошуља, сад заронише у плитку воду, још млаку од августовског сунца. Нису ни слутиле да је недалеко од њих погинуо момчић Радивоје, јер се беше распорио на заостали колац.

Снуждена деца и сва младеж се без речи упутише кућама. Са њима оде и Магдалена...

Ходала је још жустрије, скоро потрчавала. Више није осећала ни оштре ни нежне додире успламтелог кукуруза, ни љубомору ноћи која јој се прикрадала загледана у њене очи. Сва се таласала са оним заруделим воћем у телу и под затегнутом кошуљом од платна бељеника преко грудију, испод кога су пупила два млада пожара. Јурила је ону мисао са својих осамнаестак година и слику у које је веровала. Заклињала се чедним девојачким заклетвама да ће им остати верна. Саму себе је клела буде ли их изневерила или дозволила да јој их ко ускрати.

А над селом, њеним Црним селом, иако је била ноћ, извијала се невидљива дуга испод које ће Магдалена протрчати, гањајући опет оно у себи: мисао и слику које је грлила. Иста је то ноћ која се надвија и над Србијом, која примирена сабира своје туробне мисли и пребројава оне које чекају или им се упркос нади, не надају.

Магдалена хода сокацима. Види мрачне прозоре, са неупаљеним лампама, зарушене димњаке и тамне фиранге давно разастрте.

Утрчава у приземну кућу, буди заспалу мајку, уморну од чекања. Износе сиротињску вечеру и њих две спрам притуљене лампе вечерају своју тугу, испијају јед оних који се неће вратити.

Кућни цврчак се буди и започиње своју тугованку без краја.

Мајка из креденца узима сребрну кашику и виљушку, што их је Манојло донео са собом из рата који није преживео.

Не чује се зидни сат, који је давно престао да откуцава своје и њихово време...

— Скочи!

Каже благо Милутин Магдалени, држећи обема рукама њено стопало, очекујући, да ће она одскочити и другом ногом објахати ждрепца, кога он држи за каишеве узди.

Магдалена га послуша, вину се увис и у трену се нађе у седлу ждрепца. Пружајући јој узде, Милутин само нежно пљесну руком по ждрепчевим сапима и он благо поскочи и појури.

— Корбач не употребљавај! Шеик га не трпи - викну он за јахачицом Магдаленом. Милутин кога су у Београду прозвали Рудолф Валентино, а то име је са њим стигло и у Црно село.

Милутин беше ждрепца Шеика купио у Љубичевској ергели за своју прву калфенску плату, коју је добио, као и Калфенско писмо, од свога газде Митића. Оног који је држао највећу и најбогатију текстилну радњу у Кнез Михаиловој улици.

Шеик је равномерно галопирао описујући велике кругове по меким пољским путевима у Лугу. Магдалена је у седлу на њему поскакивала у ритму његових корака. Није знала да ли сања сан или се сан обистињава.

У прозирној и видној ноћи мисао и слика јој беху сједињене.

        = извор: Милисав Миленковић:ДОБА ВЕТРОВА - Београд:Просвета, 2016. - 313 стр.;21 цм. - Тираж- 250. Стр.: 307-308: У Црном селу, сезоном ветрова /Радован Бели Марковић. - Белешка о писцу: стр. 309 -310. - Слика на корицама: Питер Бројгел - Тмуран дан (почетак пролећа).
    "Ова књига је објављена и налази се у рукама читалаца захваљујући донацији Града Пожаревца". (стр.311)
     Лепо и тужно. Ако бисмо кренули с краја, тј од податка и назива слике П. Бројгела, чуди ме како рецензенту није пало на ум да предложи писцу, Миленковићу да наслов слике Бројгела преузме за наслов овог свог романа. То би било корисније од уобичајене ио формалне похвале самом аутору (без обзира да ли би романописац прихватио ту сугестију или не). Миленковићева књига се појавила у години, када некадашња "Просвета" покушава да устане из мртвих, дај Боже и да устане, на првом месту због Библиотеке Великих романа, али и оваквих књига као што је Миленковићева која је добар пример за неку нову едицију обновљене "Просвете" која би агилније и у већим тиражима штампала прозе српских писаца. И евентаулни читаоци овог  одабраног одломка сами се могу уверити, да је реч о књизи насталој у духовном поднебљу једног недовољно откривеног света североисточне Србије, којој је Миленковић поставио огледала свога детињства и успомена. Верујем да ова књига може постаћи не само писце родом из тих крајева него и друге широм Србије, оне сељачке, фалсификоване, потиснуте и скоро уништене, да покушају да оживе тај свет који има патину, снагу пословица прекаљених вековима  и  непоновљивост искуства...  (Белатукадруз)