О НАШОЈ САВРЕМЕНОЈ ПОЕЗИЈИ / Момчило Настасијевић

Из најновијег двоброја часописа БРАНИЧЕВО, бр. 3-4-2011

Путни ковчег М.П. Аласа

Пе­ва­ти кад се, авај, и оно су­шта­стве­но у на­ма што је рас­пе­ва­на ти­ши­на, што је по се­би пој, кад се оно раз­де­ша­ва у сум­њи­ча­ву на­пу­клост, у ци­ку за­луд­ног са­мо­ра­зје­да­ња, или у тру­бље­ње све­мо­ћи (а че­сто не­ма се ни то­ли­ко мо­ћи бар да се оста­не у се­би, ка­мо ли изи­ђе из се­бе); кад се и оно ма­ло, што би оста­вље­но са­мо се­би мо­жда и за­пе­ва­ло, улу­до ис­тро­ши на есте­ти­зо­ва­ње пред са­мим со­бом из­глу­мље­ног бла­жен­ства или па­ће­ни­штва, или на уисти­ње­ње не­че­га што је су­штин­ска лаж; кад се смр­то­но­сном игром на ко­ноп­цу па­ра­док­са, у ства­ри, че­сто и од са­мог се­бе, при­кри­ва вр­ло не­жна не­га за­во­ји­тог спу­жи­ћа сво­га ја, или оча­ја­ње пред бес­пу­ћем лич­не про­ма­ше­но­сти;

пе­ва­ти и та­да, и у пр­кос све­му то­ме, знак је:

Мо­жда ипак не­ће чо­век, ни­ште­ћи се­бе у са­мо­об­ма­ни да пе­ва, да ства­ра, мо­жда се ипак не­ће пот­ко­па­ти до те ме­ре да га нај­зад, су­штин­ски од­се­че­ног од све­га, ви­ше не­мад­не ни у са­мом се­би. Јер је пе­ва­ње, тај фе­но­мен фе­но­ме­на, то­ли­ко у на­ма ду­бо­ко по­чет­но, да нам и крај­њи ис­ход отва­ра. Јер је пе­ва­ње опој се­бе са свим, јер је оно, оства­ри­ти се­бе у све­му, све у се­би.

Пе­ва­ло се код нас, и пе­ва упр­кос све­му.

Це­ло јед­но по­ко­ље­ње, иза Ве­ли­ког Ра­та, већ обе­ле­жи­ло се у ср­ци­ма сво­јим жи­вим гла­сом. Кроз и сво­ју и ту­ђу гор­чи­ну и раз­ри­ве­ност, ли­це у ли­це са ого­ле­лим со­бом, и без илу­зи­ја, са по­ср­ну­лим жи­во­том око се­бе, има­ло се бар то­ли­ко, а ко­ји пут и тим ви­ше сна­ге, не утр­ну­ти, оте­ти се при­ма­ми нај­лак­шег ис­хо­да – ду­хов­ном са­мо­у­би­ству (то ди­жу­ћи на се­бе ру­ку, још по­ра­зни­је по­го­ди­ти дру­гог), да­ти од се­бе жи­во­твор­ног гла­са, пе­ва­ти.

Је­сте, пе­ва­ло се. И што су, не од­ба­че­ни, већ са гро­жљи­вом ту­гом оно­га што је жи­во пред оним што је из­не­ве­ри­ло у жи­во­ту, што уми­ре или је већ мр­тво, по­ко­па­ни сви про­пи­си до­брог вла­да­ња, сви ка­лу­пи са жи­гом ка­те­дре и ка­би­не­та; што су ду­бо­ко увре­ђе­на есте­ти­ка и њен ли­це­мер­ни пра­ти­лац мо­рал, по­ву­кли се, по­ву­кли у не­жи­вот, јер са тог те­ре­на не­сме­та­ни­је се ба­ца­ју стре­ле па­ко­сти у жи­вот, то је знак опет: пе­ва­ти, жи­ву ду­шу спа­са­ва­ти, пе­ва­ти упр­кос све­му. Јер са­мо из да­љег пе­ва­ња ро­ди­ће се но­ва есте­ти­ка и но­ви мо­рал.

То по­ко­ље­ње ако је, кро­за све опа­сно­сти нај­не­про­ход­ни­јег али је­ди­ног пу­та, где се на сва­ком ко­ра­ку по­ста­вља­ло пи­та­ње би­ти или не би­ти, ако је ма и нај­ма­њим де­лом оног што већ ле­жи на­пи­са­но, ус­пе­ло истин­ски про­го­во­ри­ти (а то је јед­на­ко ап­со­лут­ном пе­ва­њу), и ма­кар то још, не би­ла она ве­ли­ка чи­сти­на, ко­ју је и онај нај­за­ба­че­ни­ји бар на­слу­тио, оно је већ ти­ме учи­ни­ло не­што за­ма­шни­је од сва­ког по­вре­ме­ног успе­ха: осе­ти­ти, ако и не­ја­сно, жи­ву ли­ни­ју иско­ни у се­би, кад се већ чи­ни­ло да је не­по­врат­но утр­ну­ла; про­пе­ва­ти ма­кар и про­му­кло и без гла­са, кад је пе­ва­ње још са­мо дар при­про­стих ду­ша, још увек је­ди­ни из­раз оних ко­је ни­је за­хва­тио ура­зу­мљу­ју­ћи та­лас кул­ту­ре; кад за по­след­њих сто­ле­ћа чи­тав ход те исте кул­ту­ре као да је не­ми­нов­но во­дио, и во­ди, не­у­мит­но­сти јед­ног ра­зум­ног ауто­ма­ти­зма.

Оно је ту још, то по­ко­ље­ње. Глас ње­гов ако је мо­жда и по­чео сла­би­ти, ни­шта још ни­је из­гу­био од сво­је про­дор­но­сти. Мла­до, ако већ не го­ди­на­ма, оно упор­но­шћу да ис­тра­је до пр­ве сме­не. Јер та сме­на, као у не­кој ко­ле­бљи­во­сти да ли про­ду­жи­ти муч­ном, тек про­кр­че­ном пу­та­њом ста­ри­јих, или се вра­ти­ти на ве­ко­ви­ма ута­ба­ни друм, или (а то је на овом те­ре­ну мо­гу­ће) са­вла­дав са­мо тех­ни­ку пе­ва­ња да­на­шњи­це, ући у сло­во са­мо, али не и дух, та сме­на, ве­лим, не­што се спо­ро и као с му­ком по­ја­вљу­је. Она се да на­слу­ти­ти у не­ко­ли­ци­ни мла­ђих, ко­ји, већ у дру­гој или тре­ћој збир­ци, и кро­за сва ко­ле­ба­ња, ов­де он­де, у овом сти­ху или у оној пе­о­ми, бри­зну чи­стом си­лом пе­ва­ња: до­вољ­но осно­ва на­ди да ма­ло­ду­шност ко­ја од­во­ди у књи­жев­ну ре­ак­ци­ју, ни­је за­хва­ти­ла све нај­мла­ђе, и да ће има­ти ко да про­ду­жи, мо­жда и чи­сти­је и жи­вље и ра­до­сни­је, што се јед­ном кроз жи­ве му­ке за­по­че­ло.

(1932. го­ди­не)

(Мом­чи­ло На­ста­сти­је­вић, Се­дам лир­ских кру­го­ва, Про­све­та, Бе­о­град 1962, 159–174)

видети више:  АЛМАНАХ за живу традицију, књижевност и алхемију