УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 08. октобар 2013.

Неколико нових песама / Александар Лукић

БЛАГОСИЉАЈ

Мој немир Господе од Тебе долази,
у летњој ноћи након престанка кише.
Кад се небо разведри и плава светлост
месечине падне блага на трем куће
ја седим сетан на дрвеној клупи
чекајући глас да ми дође  из нутрине:
Ту сам Господе. Ту у близини.

Ослушкујем девојке гиздаве
на обали језера док певају у болу
химне, певају молитве,
певају уместо мене.

Мој немир од Тебе Господе долази,
та и сам знаш стихови су ми једино благо.

Мени није дато да чиним што нам је срцу драго
колико да лепоту потиснем још бољом лепотом.

Благосиљај немир мој Господе.

Искварени свет се поправити неда.



ПРЕДУЈАМ ЖИВОТА

Свет у који верују ближњи, не посустаје.
Хукће непрестано, жари. Кукољ, а за њим
жито под воденичне каменове пропада тако.
Коприва израсла на буњишту, прли јако.

Запрегу клате волови привезани штрањком
о точкове – на њу ће ускоро утоварити џакове
млива. Грдосијама сапну снагу ради голих копита
у разбој због поткива. Повуци марво тежак товар.

Бити у складу са наметнутим животом,
трпети обавезу, зими цепати санте леда
на речици - ослобађати витла,
а лети од врућине потражити спас
у речном виру. Живети понизно и покорно
у православљу од петка до светка,
поштујући црвено слово у календару.
Смене доба, време поста - литургију.

Храм уз поток подигнут, скривен,
опкољен платоом камених плоча  -
зија у небо, печене цигле –  крваве очи,
пробијају кроз лишће грања.

Млада белоушка ка ногама
вернице вијуга шеваром
рибицу уловљену у устима
стеже док се још праћака,
кркуша ли или клен,
вијун из песка биће прогутан до мрака.

Са бука преко стена бризгају
водене летве. Брзавица
саборним ритмом понире у вир.
Кључа Божје дело – крик,
до дебла шумских врба тик.

Два пободена стуба у бедем обале,
гвозденим обручима придављени,
набрекли од влаге на први мах
шта сведоче – шумски оче: губилиште.

Генералну пробу: нему причу.
Мој неуспех одвећ јасан. Или:
Љубав - цвет слатке диње
избио са вреже. Цвета не прецветава.

Ускршње јаје у храму на почасном месту.
Високе куполе, под певницом бачене љуске
након обеда. То је моје срце посреди вас,
пријатељи, располућено пева. Радујте се.

Крв Исусова буди патњу
у мислима удатих жена.

Око стрелишта дрвореди кестена
натоварени торбама зрелих плодова.
Са грана свет посматра безброј празних љуштура
на земљи за пуну корпу има ружних пачића.

До њих лимени кровови породичних кућа,
пред сменом температуре дана у ноћ гибају
пулсира жешће од девичанских пичића.
Отвори термос. Празан је нек те увери
његов сув чеп. Нема ни помена од опојног пића.


СРБИЈА ПО СРЕДИ

Бубашвабе послују у мраку.
Шушкају кухињом, миц – миц.
Медаље кућа приземљуша,
крах епохе иницирају, на блиц -
тресак грома, па пљусак мину.

Образ од шамара поцрвенео бриди.

Суочавање тзв. српске елите
са националним губитништвом
спаде на труд чишћења блатњавих
ципела смрдљивим ималином.

Кожа одбија да покаже сјај.

Чија је ово земља. Пресахле чесме.
Ужас сиротиње. Пагански обреди.
Рачун стигао адресиран познатом купцу:
емајлиран лонац – косовски поклопац.

Председник крње владе – заротиран зврчак
шиба у смеру узми све или ништа. До руба.
Другови и другарице, не ленчарите
потопиће нас јаловина. Маните причу.

Мој лични пример, узмите за узор.

Мува без главе - чему трља ножице,
пред кишу - силом прилика мотика - лутка
ономад клепана у ковачници СФРЈ-ота,
уместо напред, цима натрашке.

Кобајаги чува црвене патлиџане
привезано о коље под пластеником:
температура не јењава – крајност,
час топло, час хладно – проветрава
али не спасава, али не спасава.

недеља, 28. јул 2013.

ПОВРАТНО КОЛО. НЕПРИЛИКЕ...

ПОВРАТНО КОЛО
(У Звижду и Хомољу, у време цветања ружа, око Духова, неке девојке и жене падају у занос, називају их падалицама или русаљама, и дижу их из несвести посебним обредним колом које враћа у живот — „Повратним колом". Понекада ми се чини да сам пао у сличан занос, али не желим да проведем остатак живота као да сам већ умро. Ја сам оболeо од вртоглавице. Неко свира и неко игра нада мном. Ја се будим, али споро, ја желим да учиним нешто што превазилази многе туђе досаде, поразе. Вероватно је то враћање у живот?)
Да, то је оно. О чему ћутим,
што не спомињем понекад ни у четири ока.
Не могу отрпети муљ, у који тону породице,
где празне речи гуше као удав.
Не могу прескочити тај циркус,
ту стихију, све то,
јер ме окружује као јодоформ.
Мајстори (електричар, обућар
или зидар) наплаћују од ока.
Све ствари имају свој век, хабају се и кваре.
Осим рукотворина мајстора-писара.
Што време више одмиче, оне су све новије.
Одзвањају безбројним одјецима који (ме) плашв.

Последњи дани једне Рускиње, некада велике госпоће,
која је на клозетској шољи са гаћама испод колена
умрла као емигрант у тућини,
вампирасти најамници који по свету шире
круг болести, не по налогу њихових фригидних супруга
и ватрених љубавница,
они што гађају прецизно право у мозак
или испод леве сисе,
воће и поврће из башта,
Шиптари на углу улице,
мистер Горбачов, таваришч Горбачов, са црним шеширом
улази у авион и маше. Званична саопштења
имају нечег од површине океана коју режу
леђне секире острвљених ајкула.
Да, то је то. Не идем на параде,
ма где да се одржавају,
радије похађам расуте гробове по свету,
јер крај њих има више тишине и услова
за размишљање.
2.
Све више ће се увећавати број оних
којима ће се дизати коса на глави
кад почну да сазнају стварност која их окружује
и кад до краја осете у чему саучествују.
Неке идеје чекају тридесет година, заглавивши се у запећку, као камен у бубрегу.
Но ја мислим да је камен кренуо. Јер неиздржљиво боли.
3.
Измећу династичких перивоја и подрума,
ја бих изабрао ово друго,
јер тамо има толико тога
да се поплаши нгколико народа.
Треба пустити буву у народ, да видимо како ће се котити.

4.
Тренутак кад курјаци урличу около 
и кад ускоче у обор пун оваца 
не траје дуже од фијука кошаве, 
и прошлост покуља као крв из 
вратова: истина се открива дрхтањем.
5.
Оптужба је подугачка и озбиљна,
сућење само што није отпочело,
усред шуме смрад је испунио судницу,
није га могао растурити ветар.
Оптужени је Твор,
тужилац лисица,
судија медвед,
а судсгсо веће чине
курјаци, јазавци, дивље свиње,
сведоци јежеви и веверице.
У тренутку читања Оптужнице
однекуд се створи црна квочка с пилићима
и наста метеж,
свако се трудио да ухвати по пиле,
тужилац, судија, чланови судског већа
и сведоци. Оптужени Твор искористи урнебес
и шмугну у грмље...

Александар ЛУКИЋ

__ Извор: Летопис МС, Година 164. Децембар 1988. Књ. 442, св. 6, стр. 797-799

* *
НЕПРИЛИКЕ

Посејао сам семе, заливам земљу,
али месецима ништа не ниче, осим корова.

Иако су собе пуне, недостаје нешто.

Није дошло очекивано, дошло је ово. 
Дошао је децембар и нагурао сметове. 
Воњ коњски обојио је букве 
и обале манастирске реке, 
као боја за обрве и бркове. 
Црна квочка и црни пилићи 
квоцају пред манастиром.

Не могу да сагледам слику 
будућности НАКОСТРЕШЕНЕ. 
Све ме боли. Чак и сусрет, као презрели
краставци.

У градовима сам изгубио године и илузије
Обновили су Вавилонску кулу
јер су желели нешто да кажу, учине.

Рекли су своје. 

Рекли су своје.

Прича о овоме би могла почети касно ноћу. 
Очајање не треба пропустити.

Исто, исто, исто, као мост се надвило изнад,
гротескна, закржљала прошлост.
Бежим главом без обзира из места рођења. 
Бежим од сељака, убиће ме. 
Оно што видим, оно чега се сећам 
сабласно је...
     _______ Извор:ТРГ ПЈЕСНИКА 1991. - Посебно изд. Град театар Будва, 1992. - стр.84 - 85

четвртак, 06. јун 2013.

У Маузолеју Cosa Nostra.../ Александар Лукић

Аутор романа "Велика испраћуша", Александар Лукић
...У Ма­у­зо­ле­ју Co­sa No­stra као у ка­квој уто­пиј­ској др­жа­ви бив­ши сил­ник Сер­ван­тес иза­бра пор­но­граф­ски филм са жен­ту­ра­чом ко­ја ужи­ва да во­ди љу­бав са псом и ве­пром, гле­да и не чу­ди се со­до­ми­ји, на­ли­ва се ко­ња­ком оте­ран из Слу­жбе као скот. По­сле ње­го­вог тре­ћег да­на шен­лу­че­ња и у но­здр­ве Про­па­лог пи­сца уву­че се ми­рис ба­де­мо­вих ко­шти­ца. Да ура­зу­ми лу­дог ве­те­ра­на да не по­пи­је чи­тав свет, у Ма­у­зо­леј се ипак од­ва­жи да по­ђе Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка. Али и по­ред ње­них на­сто­ја­ња, труд је ба­да­ва. Ако се не ра­чу­на да је ка­пи­сла про­ра­ди­ла у кан­це­ла­ри­ји мр­твог на­се­ља. Ка­да се све­ти­ца упу­ти по тре­ћи пут у Ма­у­зо­леј, Бе­то­ве­нов след­бе­ник слу­ђен љу­бо­мо­ром, за­лу­пи вра­та кан­це­ла­ри­је, и оде са гро­бља. Да ура­зу­ми Аген­та По­ли­тич­ке По­ли­ци­је, Олим­пи­ја по­ку­ша ти­ме што до­ђе у ка­пе­лу и Про­па­лог пи­сца по­ву­че за ру­кав, „Хај­де­мо – ре­кла му је – да га од­вра­ти­мо од тро­ва­ња ко­ња­ком!“ Али не­ка­да­шњи Агент ни­је чу­вар бо­ста­на да га мо­гу из­не­на­ди­ти. Чим их угле­да на вра­ти­ма Ма­у­зо­ле­ја за­бри­ну­те по­пут за­ду­шних ба­ба, као да др­жи мр­тву стра­жу опа­ли ме­так из­над њи­хо­вих гла­ва. Бог зна да ли да их за­и­ста уби­је или са­мо за­пла­ши?
– Бе­жи, Ма­е­стро, лу­дак нас не пре­по­зна­је! По­би­ће нас као па­цо­ве! – за­по­ма­же све­ти­ца стр­мек­нув­ши се у за­клон иза мер­мер­них спо­ме­ни­ка. Га­ћи­це јој по­ста­ше вла­жни­је од ку­хињ­ске кр­пе, мла­ки по­то­чић ури­на кли­зи низ ње­не бу­ти­не, пла­ви ча­ра­пе и ци­пе­ле.
– Шта ће­мо сад?
– Иди ку­ћи, Олим­пи­ја. Из Сер­ван­те­со­ве пи­ја­не гла­ве ко­ли­ко су­тра про­кљу­ча­ће дру­га пе­сма!


У ду­ху пра­вог по­бо­жног ис­по­сни­ка, док се са за­па­да ва­ља­ју ба­рут­ни обла­ци огром­ни и те­шки, Про­па­ли пи­сац у ка­пе­ли на­ста­ви да пи­ше стра­ни­це Књи­ге без бу­дућ­но­сти. Из по­мр­чи­не гу­шће од цр­ног ви­на вар­ни­че му­ње, тре­сак гро­мо­ва и да­ле­ких де­то­на­ци­ја не пре­ста­ју. Ма­е­стро ин­вен­та­ри­ше исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на и ве­ро­ват­но би за­спао об­у­зет пи­са­њем ре­до­ва све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, да га не тр­же из по­мр­чи­не гро­бља глас Сер­ван­те­са пен­зи­о­не­ра из Ма­у­зо­ле­ја Co­sa No­stra:
– Кри­јеш се у ка­пе­ли, као мр­твац ко­га ће су­тра за­ко­па­ти, пи­здо! Је­си ли за ду­пли ко­њак, или ме­так, про­па­ли­цо?
Пу­цањ из пи­што­ља над­ја­чао је удар гро­ма и обо­рио упа­ље­ну све­ћу по­бо­де­ну у чи­рак на Ма­е­стро­вом сто­лу. Про­зор­ско ста­кло се ума­ло не сру­чи Чу­ва­ру гро­бља на гла­ву, по но­га­ма му пр­шти ср­ча, до­вољ­но да по­ми­сли да је све­му ко­нач­но до­шао крај! Бле­сак му­ње је осве­тлио као бе­ла­са­ње ри­ба у пли­ћа­ку ре­ке, Сер­ван­те­со­во стра­ши­ло са рас­кре­че­ним но­га­ма ис­пред ка­пе­ле:
– На­пу­нио си пан­та­ло­не, пи­шче!
По ко­ра­ци­ма Про­па­ли Хро­ни­чар осе­ћа да се Сер­ван­тес спре­ма да уђе у за­мра­че­ну ка­пе­лу. Не ви­ди га, али чу­је ње­го­ве ре­чи:
– Ала ов­де смр­ди на гов­на и там­њан! На све­ће и пер­га­мент ушта­вље­ни! Уне­си у Књи­гу без бу­дућ­но­сти – за­чин утро­бе сво­је, умет­ни их за чи­та­о­це сла­до­ку­сце, мај­ку вам је­бем! Тре­ба­ло вас је по­би­ти на вре­ме по крат­ком по­ступ­ку! Ко­ји ће враг овој зе­мљи ку­ка­ви­це, ка­кви сте сви ви пи­сци?! Ли­жи­са­ха­не и удво­ри­це, оп­се­на­ри и про­сја­ци, ка­кав вам је и Пре­те­ча био?! Ви­де­ће­те ви ко је Сер­ван­тес! Рат тек по­чи­ње!
Ма­е­стро при­ђе про­зо­ру и му­ња оба­сја ње­го­во те­ло као ико­ну на зи­ду ка­пе­ле. Без стра­ха по­сма­трао је сен­ке ко­је на тре­ну­так тво­ри му­ња. Ви­дев­ши да се оне по­и­гра­ва­ју као ба­ца­ње кр­сто­ва по гро­бљу.
– Је­дан по­кој­ник ма­ње или ви­ше на овом све­ту ни­шта не зна­чи а на тво­јој са­ве­сти по­го­то­ву – про­во­ци­рао је бив­шег Аген­та Ма­е­стро – хај­де, пу­цај!
– Не ге­не­ра­ле, мар­ша­ле, вр­хов­ни ко­ман­дан­те про­па­лих пи­са­ца на Бал­ка­ну: ису­ви­ше је то лак по­сао, оста­вљам те у жи­во­ту! Жи­ви љу­ди нај­леп­ше са­ња­ју смрт. Не­ка те му­че Књи­ге без бу­дућ­но­сти, и тај смрад у тво­јим га­ћа­ма! Сер­ван­тес иде да ство­ри и мо­би­ли­ше отаџбинску вој­ску, ка­ква при­ли­чи вре­ме­ну и при­ли­ка­ма.

Класови, почетак јуна 2013. Снимак Иван Лукић




Чо­век се мо­же вра­ти­ти у за­ви­чај као ве­тар, кад год му се прох­те. Про­па­ли пи­сац без од­ла­га­ња уви у сви­ле­но плат­но: сре­брн крст, Би­бли­ју, струк бо­си­о­ка ми­ри­шља­ви и еван­ге­ли­је ма­лу књи­гу. Отво­рио је вој­нич­ки сан­дук са мо­шти­ма пре­да­ка спа­ко­ва­ним у плат­не­не вре­ће мек­ше од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла. Као по­све­ће­не ре­ли­кви­је, уви­је­не пред­ме­те спу­сти у сан­дук и за­тво­ри га, а за­тим обе­си сан­дук на ле­ђа и иза­ђе из ку­ће. Про­би­ја се пре­чи­ца­ма Дра­ме до Ауто­бу­ске ста­ни­це да на ле­ђи­ма и не осе­ти те­рет. Про­да­ва­чи­ца ауто­бу­ских ка­ра­та са ко­сом на­лик на ис­тум­бан сноп ов­се­не сла­ме зе­ва, мо­же јој пре­бро­ја­ти зу­бе у ви­ли­ци. Иако по­спа­на кроз шал­тер при­ма нов­ча­ни­це, као да их уси­са­ва про­ма­ја мрач­ног ту­не­ла. На пе­ро­ну је гу­жва. Као да је сле­те­ло хи­ља­ду и шест сто­ти­на пти­цо­ли­ких пут­ни­ка по ње­му! До­ду­ше, мо­жда их је хи­ља­ду, ћу­тљи­ви су и по­себ­ни, по­пут ве­ли­ког ја­та вра­на са­би­је­ног на хи­ља­ду­го­ди­шњем хра­сту пред ноћ, с кљу­но­ви­ма под ши­ја­ма. Ако сви пу­ту­ју у ова је­бе­на рат­на вре­ме­на истим сме­ром ко­јим се на­ме­рио, пу­то­ва­ње у за­ви­чај ли­чи­ће пу­то­ва­њу у бес­тра­ги­ју! Ка­да се ста­ри раз­дрн­дан ауто­бус по­чео при­бли­жа­ва­ти пе­ро­ну, као да га ко оши­ну кам­џи­јом, Про­па­ли пи­сац по­ле­те са вој­нич­ким сан­ду­ком на пле­ћи­ма и кроз од­ва­ље­на ауто­бу­ска вра­та у по­кре­ту успе да уско­чи у труп друм­ске ла­ђе на оп­ште за­пре­па­шће­ње пти­цо­ли­ких пут­ни­ка ко­ји за­грак­та­ше. За­хва­љу­ју­ћи бал­кан­ском уме­ћу сме­стио се на др­ве­ном се­ди­шту до­тра­ја­ле друм­ске ла­ђе у сре­ди­ни! Ме­ђу пут­ни­ци­ма, срећ­ним да се до­ко­па­ју се­ди­шта, бе­ху ру­да­ри, др­во­се­че, пор­ти­ри фа­бри­ка, на­став­ни­це се­о­ских шко­ла, по­шта­ри, пре­про­дав­ци и на­куп­ци по­љо­при­вред­них про­из­во­да, чак и стар­ци са по­ви­је­ним бра­да­ма ко­је ви­се као сак­со­фон.
Јед­ној го­спо­ђи су ис­пи­са­не ле­ген­де пре­ђа­шњег жи­во­та на ли­цу као цр­те на дла­ну. Она у на­руч­ју др­жи огром­ног пе­тла ве­за­них но­гу, ми­лу­је му кре­сту, сми­ру­је га да не кре­шти го­ре не­го шест сто­ти­на пти­цо­ли­ких пут­ни­ка што по­ку­ша­ва­ју да се угу­ра­ју у ауто­бус, иако у ње­му не­ма ме­ста ни за иглу, а нек­мо­ли да кон­дук­тер про­ђе и про­ве­ри ко од пут­ни­ка има кар­ту! Мо­тор друм­ске ла­ђе за­брек­та и кре­ну упр­кос псов­ка­ма и по­зи­ва­њем на људ­ска пра­ва, упр­кос за­по­ма­га­њу и за­зи­ва­њу Бо­га и Бо­го­ро­ди­це. Не­срет­ни­ци ко­ји ни­су има­ли успе­ха да се до­мог­ну утро­бе друм­ске ла­ђе или до­брог се­да­ла оста­ше на пе­ро­ну, за не­ку на­ред­ну ауто­бу­ску ту­ру. Твр­до­гла­ви и нај­у­пор­ни­ји ви­се при­љу­бље­ни уз ауто­бус, ри­зи­ку­ју­ћи жи­вот; ока­чи­ли се о гво­зде­не шип­ке ула­зних вра­та као сле­пи ми­ше­ви за пе­ћин­ску та­ва­ни­цу!
Раз­да­њу­је се, пе­тао ку­ку­ри­че; и пут­ни­ци ор­ни да га опо­на­ша­ју про­ку­ку­ри­ка­ше, ни­ко и не обра­ћа па­жњу да ауспух друм­ске ла­ђе ми­тра­љи­ра око­ли­ну, бу­де­ћи усну­ле пре­де­ле и се­ла на­лик на мр­ци­не црк­ну­тих зе­че­ва у по­љу. Пу­то­ва­ње про­па­лим асвал­том, по ру­па­ма и џомбама, ис­кљу­чи дре­муц­ка­ње и ужи­ва­ње по­сма­тра­ња на­ко­стре­ше­них при­зо­ра при­ро­де ус­пут. Про­па­ли пи­сац, из­ва­ди бе­ле­жни­цу и олов­ку и на вој­нич­ком сан­ду­ку као на сто­чи­ћу бо­гом­да­ном за ова­кву при­ли­ку бе­ле­жи сти­хо­ве о бес­тра­ги­ји и по­зо­ри­шту ап­сур­да, пи­шу­ћи као да за­се­ца у ко­ру мла­де бу­кве сло­ва сво­га име­на. Ко­чо­пер­ни пе­тао при­те­шњен у го­спо­ђи­ним ша­ка­ма из­над ње­го­ве гла­ве, ср­ча­но и ор­но за­кре­шта чи­не­ћи очај­нич­ки и по­след­њи на­пор да се от­ме из ру­ку сна­жне вла­сни­це. Ка­ко му на­пор не успе он клић­ну од зор­та и млаз смра­да пљу­сну по гро­зду сти­хо­ва у бе­ле­жни­ци Про­па­лог пи­сца. Да ли ишта на све­ту има од­врат­ни­је од жит­ког ко­ко­ши­јег из­ме­та, на де­ви­чан­ски бе­лим стра­ни­ца­ма бе­ле­жни­це? Вла­сни­ца пе­тла ни да се из­ви­ни; јед­ном ру­ком сте­же пе­тла а дру­гом по­ку­ша­ва да до­хва­ти по­сра­ну бе­ле­жни­цу, што пут­ни­ке са­би­је­не у друм­ској ла­ђи као сар­ди­не у кон­зер­ви за­сме­ја од свег ср­ца! И ка­да успе да до­хва­ти бе­ле­жни­цу, ву­кућ је пре­ма се­би, она пљу­сну ве­се­ле пут­ни­ке жит­ким ко­ко­ши­јим из­ме­том, за­ма­за им ли­ца да их ни ро­ђе­на мај­ка не би пре­по­зна­ла, што иза­зва још гро­зо­мор­ни­ју бу­ру сме­ха, екс­пло­зи­ју, гру­ну­ло је бу­ре ба­ру­та на ко­ме од ко­лев­ке па до гро­ба ле­жи ова зе­мља и Бал­кан! Не схва­та­ју­ћи шта се де­ша­ва у ауто­бу­су, шо­фер са ће­лом на­лик на огу­ље­ну ди­њу, при­ти­сну коч­ни­цу, као да во­зи кром­пир а не љу­де, да ле­са пут­ни­ка по­ле­те убр­за­ни­је но рас­по­лу­ће­не бу­ко­ве це­па­ни­це низ стр­ми­ну, уда­ра­ју­ћи ру­ка­ма и главуџама о ме­тал. Не­жни­ји­ма цу­ри крв из но­са!
На­став­ни­це ма­тер­њег је­зи­ка псу­ју, мо­ра им би­ти опро­ште­но, као ко­чи­ја­ши, шо­фе­ра и Бо­га и овај про­кле­ти свет. Нео­зле­ђен, пре све­га за­то што се бо­рио са вла­сни­цом пе­тла да за­др­жи бе­ле­жни­цу у ру­ци, оста Ма­е­стро, али од бе­ле­жни­це ни тра­га, те он отво­ри ши­ром про­зор од му­ке, не уста­ју­ћи са се­ди­шта. На­сто­јао је крај­њим на­по­ром да се при­диг­не са се­ди­шта и по­тра­жи бе­ле­жни­цу са сти­хо­ви­ма о ап­сур­ду, да ви­ди вла­сни­цу пе­тла, али са­мо уочи раз­ро­га­чен и пре­пла­шен по­глед шо­фе­ра, ко­ји као да му се кост у гр­лу за­гла­ви­ла, га­ла­ми:
– Ти­ши­на! бре! Ти­ши­на!!
Упо­зо­ре­ње на трен за­у­ста­ви гун­ђа­ње, рва­ње, ша­ке­та­ње, га­же­ње, и ме­ђу­соб­но псо­ва­ње пут­ни­ка. Мо­жда је гун­гу­лу пре­ки­нуо и пе­тао, ус­пео да умак­не га­зда­ри­ци већ од­ве­за­них но­гу. Ис­ко­чио је иза се­ди­шта, ле­ти слу­ђен ауто­бу­сом, док га се остр­вље­ни пут­ни­ци по­ку­ша­ва­ју да до­че­па­ју. Ко ми­сли да је ухва­тио ду­го­ре­пог зма­ја, у ру­ка­ма му оста­ју пе­ра. Не­сва­ки­да­шње чу­до из­ми­че. Кре­шти и гре­бе ор­лов­ским канџама лов­це рас­по­ло­же­не у бал­кан­ском лу­ди­лу и ина­ту да му се осве­те, док не до­па­де ша­ка пут­ни­ку иза Ма­е­стро­вих ле­ђа. Хра­бар ло­вац га је до­хва­тио за аждај­ске кан­џе, при­ти­ска­ју­ћи га по Ма­е­стро­вој гла­ви, да му што бр­же и лак­ше от­ки­не ши­ју. Али и пе­тао као Го­спод­ње бла­го има пред­о­дре­ђе­ну суд­би­ну: као во­де­ни бик из мо­чва­ре, крек­ну, оте се из мен­ге­ла лов­че­вих ру­ку, и пр­ну кроз про­зор. Тр­чи по­љем, без­гла­во да се спа­си. Да им не по­бег­не из лон­ца, за њим по­тр­ча­ше пут­ни­ци што ви­се ока­че­ни о ауто­бу­ским вра­ти­ма. Ју­ре пе­тла, ни­ка­ко да га стиг­ну. По­тр­ча­ше и пре­о­ста­ли пут­ни­ци друм­ске ла­ђе, вла­сни­ца пе­тла за­по­ма­же и уда­ра се ру­ка­ма о гла­ву; ја­то пти­цо­ли­ких пут­ни­ка го­ни пер­на­ту ло­ви­ну за до­бру су­пу. Од­ми­чу лов­ци пре­ма зе­ле­ном шу­мар­ку на хо­ри­зон­ту, по­ска­ку­ју­ћи као ска­кав­ци. Ауто­бус ни­су на­пу­сти­ли пут­ни­ци ко­ји зна­ју за ја­дац, пу­то­ва­ња. Та­да је на­и­шла вој­на па­тро­ла, па ду­ги вој­ни кон­вој. Про­ла­зак ар­ма­де мо­ра да се че­ка. Али ни лов­це, ни­је ред оста­ви­ти без пре­во­за. Да су се и по­бу­ни­ли да на­ста­ве пу­то­ва­ње не би мо­гли јер у ауто­бус уђо­ше два вој­на по­ли­цај­ца.

Не ми­чи­те се са ме­ста! – ре­ко­ше до зу­ба на­о­ру­жа­ни сол­да­ти. – При­пре­ми­те лич­не ис­пра­ве!
Нео­бри­ја­ни и нео­те­са­ни, не ма­ре­ћи за по­на­ша­ње, ин­спек­ци­ју по­че­ше од Ма­е­стра.
– Но­сиш вој­нич­ки сан­дук, а?!
– Да!
– Кре­нуо си на вој­ну?!
– Не!
– Шта но­сиш у сан­ду­ку?
– Ко­сти!
Дру­ги вој­ник за­рад ауто­ри­те­та упе­ри цев ауто­ма­та у че­ло Про­па­лог пи­сца.
– Шта но­сиш у том сан­ду­ку, по­на­вљам?
– Ко­сти но­сим, вој­ни­че!
– А шта ако ла­жеш, ма­то­ри?!
– Мо­же­те се уве­ри­ти у то што ка­жем!
– Отва­рај!
Ма­е­стро отво­ри сан­дук. Вој­ном по­ли­цај­цу дре­си­ра­ном за слу­жбу ко­ју оба­вља, не пред­ста­вља про­блем да пре­гле­да са­др­жи­ну сан­ду­ка. Све­тли сре­бр­ни крст и кру­ни се струк ми­ри­шља­вог бо­си­о­ка под силеџијиним пр­сти­ма. На Би­бли­ји и еван­ге­ли­ји­ма стра­ни­це се отва­ра­ју са­ме, зе­ва­ју као глад­на врап­чи­ја уста. Вре­ће са ко­сти­ма ни­су од­ве­за­ли. Опи­па­ва­ју их ру­ка­ма као да хва­та­ју злат­не ша­ра­не у ре­ци.
Је­дан ка­зу­је: „Ово је ло­ба­ња!“
Дру­ги све­до­чи: „И ов­де јед­на има!”
Пр­ви ка­же: „Ре­бра, це­ва­ни­це, бут­не ко­сти!“
Дру­ги по­твр­ђу­је: „Упа­ре­не су!“
– Бог да им ду­шу про­сти! – по окон­ча­њу кон­тро­ле, про­му­мла­ше вој­не си­ле­џи­је.
– За­тва­рај! Где су за отаџ­би­ну по­ги­ну­ли ју­на­ци?
– У за­тво­ру! – ре­че Про­па­ли пи­сац ша­па­том.
– Мај­сто­ре, мо­жеш да во­зиш да­ље!
Оста­ће тај­на шта се зби­ло са пе­тлом цр­ве­не кре­сте оштри­је од че­шља. Да ли су га вла­сни­ца и пти­цо­ли­ки пут­ни­ци сти­гли и ухва­ти­ли и при­го­то­ви­ли су­пу, Бог зна. Са пу­ним пра­вом у та­кав не­сла­ван крај сме да се сум­ња. Ако је­су, не­ка се ја­ве и не­ка на­пи­шу ма­кар се­дам ре­че­ни­ца. Је ли им је при­ја­ла ма­сна су­па? Или бар са­мо две, да ли су пе­тлу по­но­во из­ра­сла кри­ла, да пра­ва бал­кан­ска сор­та жи­ла­ва и ле­па за­слу­жно на­ра­шћу­је ја­то кра­сних ко­ко­ша­ка, оста­вља­ју­ћи за со­бом до­стој­но по­том­ство....
     Одломак из романа Александра Лукића: ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, Заветине, Београд, 2011. - Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/contact-us